Пређи на садржај

Pikolo (instrument)

С Википедије, слободне енциклопедије
Pikolo
Drveni duvački instrumenti
Klasifikacija
Hornbostel–Saksova klasifikacija421.121.12-71
(Aerofon nalik na flautu sa dirkama)
Opseg sviranja

Pikolo zvuči za jednu oktavu viši nego što je zapisano.

Zvuk:
Srodni instrumenti

Pikolo (pikkolo italijanski za „kompaktan”, mada je imenovan po ottavino u Italiji)[1] flauta je s polovinom veličine, i pripadnik je familije Drvenih duvačkih muzičkih instrumenata.[2][3] Savremeni pikolo ima uglavnom isti rasported prstiju kao i njegov veći srodnik, standardna koncertna flauta,[4] mada je zvuk koji proizvodi za oktavu viši od zapisanog. Iz tog je nastao naziv ottavino (italijanski za „malu oktavu“), kako se instrument naziva u partiturama italijanskih kompozitora.[5] Takođe se naziva flauto piccolo ili flautino.

U orkestarskom okruženju, svirač pikola često je označen kao „pikolo/flauta III“. Veći orkestri su ovu poziciju odredili kao samostalnu zbog zahteva iz literature. Pikola su često orkestrirana da dubliraju violine ili flaute, dodajući sjaj i briljantnost celokupnom zvuku zbog gore pomenute transpozicije od jedne oktave naviše. U postavkama koncertnog benda, pikolo se skoro uvek koristi, a deo za pikolo je gotovo uvek dostupan.

Traditionalna upotreba

[уреди | уреди извор]
Sviranje pikola
Francuski pikolo iz ranog 19. veka u D molu.

Istorijski, pikolo nije imao dirke, ali ne treba ga mešati sa frulom, koja je tradicionalno jednodelna, ima manji cilindrični otvor i proizvodi oštriji zvuk.

Mit je da je jedan od najranijih komada koji je koristio pikolo bila Simfonija br. 5 u C-molu Ludviga van Betovena, premijerno izvedena decembra 1808.[6][7] Iako ga ni Jozef Hajdn, ni Volfgang Amadeus Mocart nisu koristili u svojim simfonijama, neki od njihovih savremenika su to činili, uključujući Franz Anton Hofmajster, Franc Ksaver Zjusmajer i Majkl Hajdn.[8] Takođe, Mocart je pikolo koristio u svojoj operi Idomeneo. Orkestarske opere u Parizu su ponekad uključivale male poprečne flaute u oktavi već 1735. godine, kako pokazuju postojeće partiture Žan-Filipa Ramoa.[8]

Pikola se sada uglavnom proizvode u ključu C. Početkom 20. veka pikola su se proizvodila u D♭, jer su bila raniji model savremenog pikoloa.[9] Upravo za ovaj D♭ pikolo, Džon Filip Suza je napisao čuveni solo u finalnom ponavljanju završne sekcije (trija) svog marša „Zvezde i pruge zauvek“.

Iako su nekada pravljena od drveta, stakla ili slonovače, pikola se danas prave od plastike, rezina, mesinga, nikal srebra, srebra i raznih vrsta tvrdog drveta, najčešće grenadile. Fino izrađena pikola često su dostupni sa raznim opcijama sličnim flauti, kao što je mehanizam razvojenog-E. Većina pikola ima konusno telo sa cilindričnom glavom, što je nalik baroknoj flauti i kasnijim flautama pre popularizacije boemske flaute koja se koristi u modernim flautama.

Repertoar

[уреди | уреди извор]
Pikolo sa telom od ebanovine[10][11] i srebrnim čeonim spojem.

Postoji čitav niz kompozicija samo za pikolo. Njih su napiali kompozitori kao što su Samjuel Adler,[12][13] Miguel del Agila,[14][15] Robert Dik, Majkl Isakson, Dejvid Leb, Stiven Haf, Poli Moler, Vinsent Persičeti i Karlhajnc Štokhauzen.

Repertoar za pikolo i klavir, znatan deo čega su sonate, komponovali su Miguel del Agila, Robert Baksa, Robert Bizer, Rob du Bois, Hauard Dž. Bas, Judžin Damar, Pjer Maks Dubva, Rejmond Gujot, Louel Liberman, Piter Šikele, Majkl Dugerti i Gari Šoker.

Koncerte za pikolo su komponovali između ostalih: Louel Liberman, ser Piter Maksvel Dejvis, Tod Gudman,[16] Martin Amlin,[17] Vil Gej Botje,[18] Brus Broton, Valentino Buči, Avner Dorman,[19] Žan Do, Majkl Iston,[20] Igl Havland, Gus Jansen, Daniel Pinkam i Džef Manukijan.

Pored toga, sada postoji izbor kamerne muzike koja koristi pikolo. Jedan primer je Štokhauzenov Cungenšpicentanc, za pikolo i dva eufonijuma (ili jedan sintesajzer), sa opcionim perkusionistom i plesačem. Drugi su Džordž Kramovi Madrigali, knjiga II za sopran, flautu (dupliranje pikolo / alt flauta), i udaraljke. Ostali primeri uključuju trio za pikolo, kontrafagot i klavir „Šta se dešava sa suzama“ Stivena Hafa, Kvintet za pikolo i gudački kvartet Grejam Voterhausa i Malambo za pikolo, kontrabas i klavir Miguel del Agile. Postoji nekoliko tria za tri pikola, uključujući Quelque Chose canadienne (Nešto kanadsko) Nansi Nors i Ptičiji tango Crt Sojar Voglara za tri pikola sa klavirom. Duh Petruške za osam pikola Melvina Laufa mlađeg i Una piccolo sinfonia za devet pikola Metjua Kinga su još dva primera.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Piccolo”. Merriam-Webster. Приступљено 2012-05-26. 
  2. ^ "Woodwind" Encyclopædia Britannica Online.
  3. ^ Carroll, Paul “Baroque Woodwind instruments” p. 45. Aldershot, Hants, England: Ashgate, 1999
  4. ^ „Transverse flute”. The Free Dictionary By Farlex. Приступљено 2012-05-26. 
  5. ^ „The Names of Instruments and Voices in English, French, German, Italian, Russian1, and Spanish”. Yale University Music Library. Приступљено 2012-05-26. 
  6. ^ Schauffler, Robert Haven (1933). Beethoven: The Man Who Freed Music. Garden City, New York: Doubleday, Doran, & Company. стр. 211. 
  7. ^ Hopkins, Antony (1977). The Nine Symphonies of Beethoven. Scolar Press. ISBN 1-85928-246-6. 
  8. ^ а б Nourse, Nancy (април 2008). „The Symphonic Debutante Piccolo: Was it Really Beethoven's Fifth?”. Flute Focus (14): 26—29. 
  9. ^ Hanlon, Keith D. (2017). The Piccolo in the 21st Century: History, Construction, and Modern Pedagogical Resources (Doctor of Musical Arts in Flute Performance). West Virginia University. doi:10.33915/etd.5756 Слободан приступ. ProQuest 1947737021. 
  10. ^ „Gaboon Ebony”. www.wood-database.com/ Lumber Identification (Hardwoods). The Wood Database. Приступљено 2016-12-11. 
  11. ^ Beekes, R. S. P.; van Beek, Lucien (2009). Etymological Dictionary of Greek. Leiden: Brill. стр. 368. ISBN 978-90-04-17418-4. 
  12. ^ „Adler, Samuel”. Milken Archive of Jewish Music. Приступљено 2. 8. 2015. 
  13. ^ The Harvard Biographical Dictionary of Music Editor Don Michael Randel, Belknap Press of Harvard University, Cambridge, 1996 p. 6 ISBN 0-674-37299-9
  14. ^ „Articles about Miguel Del Aguila – latimes”. articles.latimes.com (на језику: енглески). Приступљено 2017-03-28. 
  15. ^ „Sound Investments: The Commissioning Portfolio of Kathryn Gould” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 05. 2017. г. Приступљено 2017-03-28. 
  16. ^ „Todd Goodman: Composer”. Quincy Symphony Orchestra Association. Архивирано из оригинала 2009-04-17. г. Приступљено 2009-06-13. 
  17. ^ Martin Amlin Архивирано 2013-12-15 на сајту Wayback Machine page of Presser website.
  18. ^ „Will Gay Bottje”. American Composers Alliance. 19. 2. 2009. 
  19. ^ Avner Dorman on the Cabrillo Music Festival website. Архивирано јул 24, 2009 на сајту Wayback Machine
  20. ^ Concerto for Piccolo, Percussion and Strings, Australian Music Centre page.

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Pikolo на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pikolo_(instrument)&oldid=28524029”